Историјска секција
ХРАБРА БРУСКА СКОЈЕВКА
У Матичној књизи рођених за 1924. годину, у Матичној служби СО Брус, на 48. страни под текућим бројем 291 налазимо следеће податке о Братислави Петровић:
- да је рођена 15. октобра 1924. године, пре поноћи и да је прво дете својих родитеља
- име оца Љубодраг а мајке Симка – Братислава је рођена у 29. години оца и 18. години мајке
- крштена је 23. новембра 1924. у дому родитеља – кум је био Марко Марјановић, економ државне болнице у Брусу
- дете није близанац и оно што је интересантно наводи се да је дете рођено као ванбрачно.
Братислава је детињство провела у Брусу, где је завршила основну школу. Средњу школу је учила у Крушевцу, где се упознала са напредном комунистичком идеологијом. Као средњошколка у Крушевцу постала је члан СКОЈ-а.
Ратне године је провела у Брусу истичући се веома активним скојевским радом. Главни активиста и организатор комунистичког покрета у Брусу био је Никола Бугарчић, који се у Брусу склонио код Мике Ђорђевића. Они су са Драганом Голубовићем окупили око себе један број омладинаца. У тој групи су били Бранко Павловић, Миле Митровић и Братислава Петровић. То су били зачеци комунистичких идеја у поткопаоничкој варошици.
Почетком 1942. године у Брусу је формирана организација СКОЈ-а од следећих омладинаца: Драган Голубовић, Братислава Петровић, Добривоје Миловановић “Жути”, Момчило Станојевић, Миле Митровић, Мија Голубовић а нешто касније се проширује са Александром Обрадовићем, Милетом Перићем, Сибином Јеличићем, Бранком Павловићем, Миодрагом Андрићем и Николом Сауловићем.
Братислава Петровић је као скојевка у годинама рата савесно и пожртвовано са пуно спретности и умешности обављала врло одговорне и опасне послове. Радила је на прикупљању помоћи за борце одреда у храни и одећи, крила илегалце, неговала рањене и болесне борце, прикупљала оружје, муницију, санитетски материјал, обављала курирске послове преносећи важне поруке, летке, штампу, књиге, плакате и други пропагандни материјал, писала пароле, радила на ширењу комунистичке идеологије међу незадовољним народом, јачању и омасовљавању скојевске организације…
Ако се има у виду да је Брус био пун агената и полиције, потпуно је јасно коликом се ризику излагала храбра скојевка. Она је потпуно свесно, излажући свој живот великој опасности и даље ревносно извршавала све постављане задатке. Активан рад бруских скојеваца довео је до тога да је непријатељ кренуо са репресалијама, хапшењима па и ликвидацијама. Због тога су окупатори и њихове слуге, од полиције до четника Драже Михаиловића, покушавали насиљем да натерају грађане на покорност. Активисте и симпатизере хапсе, саслушавају, туку и прете смрћу ако не престану да раде за НОП. На крају почињу да круже тајни спискови за ликвидацију, крећу са стрељањима и клањима, тако да се више нико није осећао безбедним.
Недићева стража била је једина званична власт у Брусу у то време и то као четничка филијала. По тврдњама неких савременика почетком 1943. године Брусом је почело да кружи тајно писмо са четничким печатом и Кесеровићевим потписом, у коме је био списак са именима људи које је требало ликвидирати. Писмом су недићевци у Брусу обавештени да је њихов главни задатак да их надгледају до њихових ликвидација. По сведочењу актера ових дешавања, да се закључити да су неки са тог списка успели да избегну ликвидацију одласком у Расински партизански одред. Нажалост, неки нису имали ту срећу, а међу њима је била и Братислава Петровић. Пошто се сазнало да је на спису за ликвидацију, постоје индиције да је било у плану да се и она, за извесно време из Бруса пребаци у одред. Међутим, крволочне кесеровићеве четничке тројке су кренуле у свој крвави пир. Дана 21. марта 1943. године под окриљем мрака, четничка тројка је упала у кућу Братиславе Петровић, извели су је из кревета пошто је била болесна од грипа и исте ноћи је заклали у селу Рибаре. Са Братиславом заклан је и Миле Митровић, док је инжењер Момчило Станојевић успео да побегне скочивши кроз прозор. Бруска скојевка је заклана у деветнаестој години живота.
Храброј скојевки Братислави Петровић Брус се одужио давањем имена једној од највећих улица у граду. У њеној улици се налази и наша школа.
ЗЛОУПОТРЕБА ПОЗНАТИХ ИСТОРИЈСКИХ ЛИЧНОСТИ
Често се чује тврдња: „Будућност је жртва прошлости“. Међутим, један број историчара се са овом констатацијом не слаже и истиче да је „много чешће прошлост жртва будућности“. Наиме, често се у циљу оправдања одређене политике неким познатим српским историјским личностима приписује да су нешто изјавиле, мада се по правилу то тешко може доказати. Све нас то доводи у сумњу да је то неко измислио с циљем да ту наводну изјаву искористи у дневно политичке сврхе, како би се пред сопственим народом оправдали одређени поступци и одговарајућа политика. Сврха ових лажних парола је да укажу на наводни историјски континуитет. Као прави примери за ову тврдњу најбоље нам могу послужити два велика Србина: Свети Сава и Никола Тесла. Због њиховог несумњивог ауторитета који уживају у свом народу, у сврху оправдања актуелних политичких ставова, њима су приписане одређене изјаве које они никада нису рекли. То ћемо на одређеним примерима и показати.
Свети Сава (1175 – 1236)
У другој половини ХХ века на бројним научним скуповима као и у литератури која је посвећивана најпознатијем Србину Светом Сави често се употребљавала наводна Савина изјава епископу или игуману Иринеју. Та наводна Савина тврдња отприлике гласи: “Исток мисли да смо ми Запад, а Запад да смо Исток, а ми смо Срби, судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи – никога“.
Наводну Савину изјаву анализирао је професор Сима Ћирковић у својој расправи „Свети Сава између Истока и Запада“. По Ћирковићу прве сумње у аутентичност Савине поруке побуђује сама личност којој је ова порука упућена. Наиме, поменути Иринеј је за неке био епископ, а за неке игуман. Наведеног епископа или игумана Иринеја узалуд ћемо тражити у историјским изворима као Савиног савременика. Такође, и садржај поруке само појачава сумње, јер је тешко поверовати да је Сава могао саопштити сличну мисао. Познато је да је српски народ до Светог Саве имао дилему да ли да се приклони источном Православљу или западном Католичанству. Сава ту дилему није имао, он је свој народ окренуо истоку и православној вери.
По тврдњи Симе Ћирковића наводну Савину изјаву је слободно срочио неки литерата из друге половине ХХ века, са очигледном намером да оправда и покаже као исправном актуелну несврстану политику тадашње Југославије.
Никола Тесла (1856 – 1943)
Слично се десило са још једним познатим Србином, Николом Теслом. Он је наводно рекао: „Једнако се поносим мојим српским родом и мојом хрватском домовином“. Може се рећи да је ова измишљена Теслина изјава у пуној мери погодовала важећем политичком тренутку. Очигледна намера је била правдање новог државног уређења и нове политике, која је вођена на тлу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије.
Овом Теслином измишљеном изјавом бавио се Милован Матић у својој књизи „Тесла: својатања, порекло, политичке игре, отворена питања“. На једном месту он каже: „Наша вишегодишња настојања да у аутентичним архивским записима или објављеној грађи пронађемо извор који би нам посведочио када, где и којом приликом је Никола Тесла изговорио ове речи, остала су узалудна – веродостојни извори не постоје, а како би их и било када Тесла тако нешто није никада ни изговорио нити написао“.
По Матићу ова наводна Теслина изјава се по први пут помиње 1936. године поводом прославе Теслиног осамдесетог рођендана у Југославији. И то од стране универзитетског професора Ђуре Стипетића у његовом говору који је одржао на свечаној академији у Загребу 30. маја 1936. као и у делу Косте Кулишића „Никола Тесла. Његов ђачки живот и научни рад“ које је објављено у Сарајеву 1936. године.
Наводна Теслина изјава да се поноси „хрватском домовином“ је потпуно неодржива, јер Тесла и да је желео да се „поноси“ хрватском домовином то никако није могао, јер Војна крајина у којој је рођен и за време док је он живео у њој није имала никакве везе са грађанском Хрватском. Очито да је наводна Теслина изјава имала за задатак да истакне како су Срби и Хрвати исти народ – Југословени, а Србија и Хрватска једна држава – Југославија.
По досадашњим истраживањима, поменута парола, нигде се не појављује у послератним годинама: ни 1946. када је обележена деведесетогодишњица Теслиног рођења, ни 1953. приликом десетогодишњице смрти великог научника, па ни касније, јер су сећања на геноцид над српским народом у „хрватској домовини“ била још исувише свежа и болна. Тек 1973. године поменута парола излази на површину поводом тридесетогодишњице смрти Николе Тесле, поменута је на неколико места. Од тада, а нарочито после 1976. oна улази у скоро све приче о Николи Тесли на простору бивше СФРЈ.
На крају треба истаћи да са напуштањем несврстане спољне политике и нестанком Југославије и наводне изјаве српских великана – Светог Саве и Николе Тесле, полако одлазе у заборав.
Историјска секција
КРАЉ АЛЕКСАНДАР У БРУСУ
Александар Карађорђевић је у три наврата посетио Брус. Два пута као престолонаследник и једном као краљ. Први пут је посетио Брус 12. октобра 1909. године. Други пут 8. јула 1912. године. И трећи пут као краљ 10. јула 1931. године. Сва три пута боравио је у Брусу приликом његових одлазака на Копаоник. О његовим посетама Брусу податке налазимо у листу „Политика”.
Прва посета
Престолонаследник Александар је у Крушевцу дочекао бугарског краља Фердинанда у 6 часова ујутро. „Из Крушевца ће се бугарски краљ, у пратњи нашег престолонаследника, кренути данас пре подне на Копаоник. У Брус ће се стићи на доручак па ће се онда одмах наставити пут за Копаоник. Краљ Фердинанд и престолонаследник Александар путују до Бруса аутомобилом г. Б. Драгутиновића, благајника Класне Лутрије, а свите на војним аутомобилима. Од Бруса ће се продужити коњима.
Данас у подне стиже се на „Суво Рудиште” где ће се и конаковати, а сутра пре подне бугарски краљ враћа се у Крушевац”.
(„Политика”, 12. октобар 1909., стр. 2.)
„Бугарски краљ Фердинанд и престолонаследник Александар провели су јуче са својом пратњом цео дан на Копаонику. Време је било врло лепо.
Синоћ у 7 часова високи путници стигли су у Брус, где су одсели у кући г. Боже Јеличића, народног посланика. У 8 часова била је заједничка вечера.
Данас у 8 часова и 30 минута пре подне краљ Фердинанд и престолонаследник Александар кренули су за Крушевац”.
(„Политика”, 13. октобар 1909, стр.2.)
Друга посета
У листу „Политика” налазимо и следећи текст: „Кроз два три дана ће престолонаследник Александар учинити један излет на Копаоник. У друштву Престолонаследниковом биће и г. Никола Пашић.
За све време свог бављења у Брусу и на Копаонику Престолонаследник ће бити гост г. Боже Јеличића, народног посланика. У путу при одласку Престолонаследник ће свратити код попа Минића, народног посланика и остаће код њега на доручку а при повратку на ручку”.
(„Политика”, 7. јул 1912., стр.1.)
Брус, 9. јула: „Престолонаследник Александар, у пратњи председника Државног Савета г. Н. Пашића и официра стигао је синоћ у Брус. Јутрос је отпутовао на Копаоник”.
(„Политика”, 10. јул 1912., стр. 2.)
“За време свога пута на Копаоник, Престолонаследник је био и на Преполцу. Јуче је Престолонаследник при повратку са Копаоника свратио у Брус, па је затим посетио „Обилићево”, где се прилично задржао у разгледању барутане и рада у њој”.
(„Политика”, 12. јул 1912., стр. 2.)
Александар Карађорђевић као престолонаследник и краљ
Трећа посета
Брус, 10. јула: „Данас у три часа после подне приспео је овде Њ. В. Краљ са Својом свитом. На улазу у варош код цркве, где је био подигнут славолук, дочекао је Њ. В. Краља велики број грађана из Бруса и околних села. Мада се за долазак Краљев сазнало касно ипак се ова вест брзо раширила по околним селима и упркос радног времена мноштво народа испунило је Брус још од раног јутра, очекујући Његов долазак. Кад се појавио аутомобил Њ. В. Краља намах се проломио из стотине грла узвик Живео! Њ. В. Краљ отпоздрављао је осмехујући се.
Ауто Њ. В. Краља зауставио се пред кућом браће Јеличић индустријалаца. Дочекали су Га г. Будимир Јеличић, бански већник и г. Михаило Јеличић са госпођама и осталом породицом. Њ. В. Краљ је ушао у кућу Јеличића и ту се задржао око пола часа. За то време скупила се пред кућом Јеличића маса света, која је поново акламирала Њ. В. Краља. Пред излазом Њ. В. Краља је сачекао председник бруске општине г. Станоје Голубовић, који Му је пожелео добродошлицу у име грађана Бруса.
Пошто се мало одморио Њ. В. Краљ је продужио аутомобилом за Копаоник”.
(„Политика”, 11. јул 1931., стр. 1.)
Историјска секција