У Кнежевини Србији за време уставобранитељског режима и владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842-1858) држава је посебну пажњу обратила на развој школства. Широм Србије почињу да се граде и отварају школе. Тако је и у Брусу у овом периоду основана прва школа. Одлуку да се 1848. године у Брусу отвори школа донела је влада Аврама Петронијевића. Међутим, на самом почетку јавила су се два велика проблема: непостојање одговарајуће зграде и учитеља. Први проблем је решен привременим смештањем школе у црквеној кући, док је проблем учитеља решен тако што је за учитеља школе именован један учени занатлија – терзија (кројач народних одела). У то време у нашем крају правих учитеља није било. Ако их је и било, они су, углавном, и најчешће, долазили из Војводине. У недостатку школованих учитеља, учени терзија, као један од ретких писмених људи у месту, именован је за учитеља. Он је децу учио читању, писању и основним рачунским операцијама. Нажалост, име првог учитеља нам је и до данас остало непознато.

Школа у Брусу је отпочела рад са једним одељењем које су чинили ученици различитих узраста. Школа је била намењена деци из Бруса и околних села, попут: Жиљака, Кочина, Велике и Мале Грабовнице, Кобиља, Тршановаца, Дртеваца и Дренове.

Наредне године у школу долази први прави учитељ, и то из Прокупља у Топлици, која је у то време била под турском влашћу. Био је то Вучко Милојевић. Он је у Брусу радио школске 1849/1850. године. Наредне, 1850/1851. године, у школи је радио први учитељ из нашег краја Обрад Ђорђевић из села Ботуње, син Ђорђа Поповића, „буљукбаше на Јанкове Клисуре“. Школа је тада имала 14 ученика. Дана „11. септембра 1858. године Министарство просвете је извештено да у Брусу постоји Основна школа са три разреда. У I разреду 17 ученика, у II разреду 4 ученика и у III разреду 7 ученика. Школски учитељ био је Обрад Ђорђевић, школа је била мала и тесна“. Овај учитељ је у школи остао све до 1860. године.

У школи се тада радило по Закону о школама, који је донет 23. септембра 1844. године, под називом „Устројеније јавног училишног наставленија“. Творац овог Закона био је Јован Стерија Поповић, тадашњи начелник Попечитељства просвештенија. Овим Законом је уведен данашњи назив Основна школа. Њиме су у селима предвиђене троразредне, а у градовима четвороразредне школе. То значи да је наша школа радила као троразредна. Школа је почињала са радом 1. септембра, а завршавала 30. јуна. Недељни број часова лети био је 30, а зими 25, док број часова за поједине предмете није био одређен. Осим науке хришћанске, учило се још читање, писање, појање и рачун. Деца су се због недисциплине кажњавала батинама, школским затвором и магарећом клупом.

Осим поменутих учитеља, у школи, која је била смештена у црквеној кући, знамо да су радили и ови учитељи: Милосав Радојковић (1860/1861), Милан Беочанин (1861-1863), Вујица Ковачевић (1863/1864), Јован Крсмановић (1864/1865) и Јефрем Маринковић (1865-1870).

Иако је црквена кућа била само привремено решење, у њој ће школа остати све до 1870. године, када је подигнута прва наменски грађена школска зграда. Црквена кућа није одговарала својој намени. Била је стара, мала, тесна и неподесна за школу. Зато је постојећа црквена зграда годинама подешавана и прилагођавана како би могла, бар делимично, да одговори својим елементарним потребама. Из једног школског извештаја јасно се види да је постојећа школска зграда за време распуста поправљана, како би се, бар делимично, довела у функцију.

Новим Законом о основним школама, који је донет 22. августа 1857. године, под називом „Устројеније основни школа у књажеству Србији“ материјално издржавање школе падало је на терет општина које су се морале старати да се школске зграде зидају од тврдог материјала. По плану „начињено зданије школско садржаће и удобно обиталиште за учитеља, као и за ученике они обштина чија су села од школе удаљена, а куће расејане“.

Имајући у виду овај Закон и чињеницу да је црквена кућа у којој је била смештена школа стара, оронула, слаба и нефункционална, народ Бруса је јасно изразио жељу за градњом нове школске зграде која би служила својој правој намени. Због тешке материјалне ситуације Брусјани су молили да се нова зграда не прави од тврдог материјала него од греда и цигала, са шест цола дебљине дувара, као што су биле зграде Начелства и Женске школе у Крушевцу, које су у то време направљене.

Молба бруских грађана је прихваћена, па је министар Просвете и црквених дела Коста Цукић својим актом број 41777, од 30. маја 1866. године, одобрио градњу школе у Брусу и то од греда и цигле, са шест цола дебљине, управо како је и тражено од самих грађана Бруса. При доношењу ове одлуке, министар се свакако водио и тешком материјалном ситуацијом бруских мештана, који нису имали довољна новчана средства да изграде школски објекат, како је прописивао Закон из 1857. године.

Године 1870, у суботу 13. фебруара, у „Сербским новинама“ објављен је конкурс за грађење нове школске зграде у Брусу. Лицитацију за градњу овог објекта одржаће Начелство среза козничког, на дан 15. и 16. марта текуће године. Наглашава се да се ова школа има направити по одобрењу господина министра Грађевина. План, опис предмета и друге ближе услове о поменутој грађевини заинтересовани могу увек узети на увид у канцеларији овог  Начелства. Даље се каже да Начелство округа крушевачког обзнањујући ову лицитацију позива свакога, који би желео да се прихвати овог посла, да се наведеног дана појави на лицитацији. Овај оглас је објављен још два пута у истим новинама.

Сама чињеница да је иницијатива за градњу школске зграде потекла још 1866. године, када је и надлежни министар одобрио њену градњу, а да је зграда саграђена тек 1870. године, говори о тешкој материјалној ситуацији у Брусу. Школа је саграђена и уз новчану помоћ кнеза Милана Обреновића. То је прва наменски грађена школска зграда у Брусу за потребе основног образовања и васпитања. Била је то једна од најлепших школа у тадашњој Србији. Зграда је поседовала три лепе и светле учионице, са високим белим таваницама и великим прозорима. Поред учионица, зграда је имала ходник, канцеларију, кухињу и звонару, одакле је велико звоно позивало сву децу из Бруса и околине у школу. Исте године сазидани су станови за учитеље и интернат за ученике из удаљених места.

Нова школска зграда је многим путницима који су пролазили кроз Брус запала за око, јер је пленила својом лепотом. Тако, школу помиње Феликс Каниц следећим речима: „Брус је варошица груписана око своје нове школе и беле цркве…“ Нешто касније и Милан Ђ. Милићевић који истиче: „Брус је мало месташце, у врло лепом крају. Има зидану цркву, и красну школу“.

Ова школска зграда је остала у сећању многих генерација ђака и грађана са целе територије општине Брус. Школа је радила и била у својој пуној функцији све до 1965. године, када је зграда вољом тадашњих урбаниста и општинских челника срушена, да би се на њеном месту подигла стамбена зграда. Једина успомена на ову школску зграду многим генерацијама ђака, учитеља и ђачких родитеља који је памте, било је звоно које је годинама позивало ђаке у школу, оглашавајући почетак и крај часова.

Као први учитељ у новој школској згради, помиње се Јефрем Маринковић из Горње Црнуће, у Рудничком округу. Иначе, он је учитељ у Козничком срезу од 1. октобра 1865. године. Начелник Козничког среза у Виткову, 10. јула 1870. године, у кондуиту листа учитеља овог среза о наведеном учитељу истиче следеће: „Јефрем Маринковић, рођен у Горњој Црнући, Округа рудничкога; учитељствује свега четири године и једанаест месеци; јесте ожењен и има једно дете; свршио је редовно основне и четири гимназијална разреда у Београду; нема школских докумената и не може се определити са каквим је успехом завршио школу; има двадесет седам година; учитељствује у Брусу, има бесплатног квартира и огрева; годишња плата му је 120 талира; нема никаквих тужби; способности је прилично добре, а и владања врло доброг; у томе Срезу учитељствује од 1. октомбра 1865. године“.

На основу једног извештаја Јефрема Маринковића, учитеља из Бруса, јасно се види да је 29. јуна 1870. године у бруској школи, а по распису господина министра Просвете и црквених дела Димитрија Матића, одржан годишњи испит. Том испиту су присуствовали ђачки родитељи, кметови с одборницима, свештенством и другим присутним грађанима. Поред њих, годишњем испиту је присуствовао, и уједно оценио успех ученика, Милија С. Поповић, свештеник и старатељ школи бруској. Из приложеног списка ђака и њиховог успеха видимо да је школа у Брусу, школске 1869/1870. године, имала укупно 30 ученика у сва три разреда, и то: у I разреду 11, у II 13 и у III 6 ученика. Сви ученици су положили разред, осим два ученика I разреда који су били одсутни због болести. Из приложеног списка ђака може се уочити да су школу похађали само дечаци, јер од 30 ђака биле су само две девојчице, што наводи на закључак да у овом крају женска деца још увек не иду у школу.

Веома брзо наша школа постаје четвороразредна. То се догодило после 1871. године, када Брус добија статус варошице. По неким подацима од 1874. године, школа у Брусу добија друго одељење, па почев од ове године у школи по први пут раде два учитеља, и то: Катарина Живковић, као учитељица I и II разреда, и Јефрем Маринковић, учитељ III и IV разреда. Од 1881. године у школи раде три учитеља: Михаило Милошевић, Стевана Грабовчева и Василије Голубовић. Седам година касније, од 1888. године, у нашој школи по први пут почињу да раде  четири учитеља: Михаило Милошевић, Спасоје Бркић, Василије Голубовић и Ђорђе Ђорђевић.

У нашој школи учитељ Јефрем Маринковић радио је до 1877. године, мада је имао паузу у периоду од 1870. до 1872, тако да је у школи био у два наврата, први пут у периоду 1865-1870. и други пут 1872-1877. године. У Брусу је, као прва учитељица у школи 1874/1875. школске године, радила Катарина Живковић. Наредне године долази друга учитељица Стевана Грабовчева. Школске 1876/1877. године, школе у Србији нису радиле због избијања Првог српско-турског рата, у коме су и сви учитељи били мобилисани.

Михаило Милошевић, свршени ђак Крагујевачке учитељске школе, коју је завршио 1876. године, већ 1877. постављен је за учитеља у Брусу, у коме је службовао пуних дванаест година. Дакле, он је први учитељ који се у нашој школи задржао више од десет година. Био је изузетан учитељ, бавио се новинарством и књижевним радом. Овај учитељ је био и учесник Другог српско-турског рата, 1877/1878. године, у којем се истакао храброшћу и својим патриотизмом. Он је оставио дубок траг, не само у нашој школи већ и у целој варошици Брус и њеној околини. Иначе, био је из Сушице под Јастрепцом. У нашој школи је остао до 1889. године.

Учитељица I разреда Стевана Грабовчева је 24. марта 1881. године упутила један допис начелнику Среза козничког. У њему се учитељица поменутом начелнику жалила да су осам ђака престали да долазе у школу, и то: три из Врбнице, два из Кобиља и по један из Жиљака, Ботуње и Лепенца. Овим дописом учитељица моли начелника Среза козничког да нареди да се наведени ђаци што пре врате у школу. Из дописа се јасно види да ђаци у овом периоду нису редовно ишли у школу.

Новим Законом о основним школама, од 31. децембра 1882. године, који је донет у време када је министар Просвете и црквених дела био Стојан Новаковић „свако дете дужно је походити школу“, чиме је уведено обавезно основно школовање за дечаке и девојчице. Ове мере су наилазиле на велики отпор у нашем крају, а посебно код сеоског становништва. Родитељи су се често изговарали да деца морају да раде у кући, на имању, да чувају стоку. За њих је слање деце у школу била чиста „дангуба“. Иако је Законом уведено обавезно похађање школе, бруска школа је имала и даље великих проблема, јер већи број деце није ишао у школу, а посебно женска и деца са села.

До краја XIX века у бруској школи радили су следећи учитељи: Ђорђе Ивановић (1870/1871), Герасим Поповић (1871/1872), Катарина Живковић (1874/1875), Стевана Грабовчев (1875-1882), Михаило Милошевић (1877-1889), Василије Голубовић (1881-1896), Јован Поповић (1882-1885), Владимир Павловић (1885/1886), Ђорђе Ђорђевић (1886-1891), Спасоје Бркић (1888/1889), Драгољуб Беочанин (1889-1914), Зорка Вујин (1889-1892), Милева Сретеновић (1891-1893), Милан Јовановић (1892/1893), Славка Паштровић (1893/1894), Станка Протић (1894/1895), Славка Томић (1894-1897), Урош Петровић (1895-1904), Милан Аџемовић (1896/1897), Драгиња Петровић (1898-1904) и Анђелија Вељић (1899-1903). У Брусу је 1897. године као учитељ радио и Јеврем Андријашевић, из шумадијског села Саракова, код Раче Крагујевачке. Занимљиво је да је његова ћерка Мирјана Андријашевић писала прве стихове о Брусу, још давне 1898. године.

Захваљујући ангажовању учитеља Драгољуба Беочанина, у Брусу је 1903. године, основано културно-уметничко друштво. Као учитељи у нашој школи, почетком XX века, до Првог светског рата, поред Драгољуба Беочанина, радили су и Аксентије Јеличић (1903-1906), Христина Поповић (1904-1906), Персида Ивковић (1904-1909), Јован Р. Петровић (1906/1907), Наталија Аксентијевић (1906/1907), Ћира Ранчић (1907-1910), Милева Дедовић (1907-1909), Пелагија Нинковић (1909/1910), Радомир Перуничић (1909-1911), Милан Милосављевић (1910/1911), Наталија Браловић (1910-1914), Божидар Михајловић (1911-1914) и Милева Лукић (1911-1914).

Нови Закон о народним школама, као и нови наставни план и програм, који су донети 19. априла 1904. године, чине прекретницу у основним школама у Србији на почетку XX века. По новом плану и програму учени су следећи предмети: хришћанска наука, српски језик, историја српска и општа, земљопис, рачун са геометријским облицима, познавање природе, цртање и лепо писање, певање, музика и ручни рад и дечије игре. Новим Законом о народним школама поправио се и положај учитеља. Плате учитеља су поново на државном буџету, а материјално издржавање школа је на општинама, укинута је бесплатна приправничка служба, радна места учитеља попуњавана су конкурсом, а такво радно место било је стално и из тог места учитеља нико није могао преместити без његовог пристанка, па ни сам министар.

За 1910. годину у документима наилазимо на један занимљив податак. Наиме, тада је Веће школе предложило да се за најбоље ученике из школског буџета, у износу од 40 динара, купе одређене књиге с циљем да се добри ученици награде за постигнути успех и дисциплину у тој школској години. Исте године, 14. маја, ученици бруске школе ослобођени су наставе, јер су тог дана њихови родитељи долазили на вашар у Брус.

Бруска школа је упорно водила борбу против неписмености, о чему нам сведочи и одлука са једне седнице Школског већа усмерена ка искорењивању неписмености у нашем крају. На седници Већа, одржаног 31. јануара 1912. године, управитељ школе и председник Већа предложио је да се отвори школа за неписмене. Веће је усвојило предлог и одлучило да се школа отвори до 5. фебруара текуће године. Одлучено је да ова школа ради недељом и празником, и радиће до Петровдана. У школи ће се предавати читање, писање, рачун до 100, усмено и писмено, и најважније, знање из вере. Српски језик предаваће Милена Лукић, рачун Божидар Михајловић, а веронауку Драгољуб Беочанин.

За исту, 1912. годину, имамо и податке о свечаној прослави Светог Саве, који је, иначе, редовно слављен као школска слава, и то не само у школи већ и у самом граду. За ову прилику спремани су програми. У школи, програм се састојао од: водоосвећења и резања колача, химне Светом Сави, говора управитеља школе и две декламације ученика трећег и четвртог разреда. Такође, постојао је и програм за вечерњу забаву у граду. Иначе, са домаћином славе, извесним господином Стевовићем, договорено је да он за прославу обезбеди славску свећу, колач, пшеницу и послужење тога дана пре подне у школи. Одлучено је, такође, у договору са овим угледним домаћином, да ће он као домаћин славе својевољно на дан славе деци поделити по једну лепињу и по парче сира.

У ратним временима бруска школа је радила са мањим или већим прекидима, у складу са датом ситуацијом. За време Балканских ратова 1912/1913. године, редовно је вршен упис ученика, док је школа повремено радила, али су према одлуци министра Просвете сви ученици преведени у старији разред.

У Првом светском рату, посебно у време окупације школа је нередовно радила, у школској архиви и уписницама нема података о упису ученика за период од 1915. до 1918. године.  У току рата бруска школа је претрпела велике материјалне штете на самом објекту, школском намештају, а делом је и уништена школска архива из ранијег рада школе.

После рата, школа у Брусу је наставила са радом у постојећој школској згради, на којој су извршени неопходни санациони радови и бројне поправке како би поново била доведена у функцију. Материјалних средстава неопходних за нормалан рад није било довољно, јер је школски прирез прикупљан нередовно. Зато су основна наставна средства била: табла, креда, рачунаљка и понека слика.

У школској 1921/1922. години, у Брусу су радили учитељи Селан Макаров и Даринка Гојковић. Из године у годину број ученика се повећавао. О томе сведочи извештај школског надзорника Трајка Михаиловића за школску 1925/1926. годину. Из овог извештаја видимо да је у школи, у сва четири разреда, било по једно одељење, са укупно 155 ученика. У школи су радила четири учитеља, а управитељ је био Божидар Михајловић, за кога поуздано знамо да је у бруској школи радио од 1911. до 1914. године.

Године 1929. донет је нов Закон о основним школама. По овом Закону учили су се следећи наставни предмети: наука о вери са моралним поукама, народни (српскохрватскисловеначки) језик, народна повест (историја) са најзнаменитијим догађајима из опште повести, земљопис, рачун са основима геометрије и геометријског цртања, познавање природе, практична привредна знања и умења, хигијена, домаћинство, ручни рад (мушки и женски) са нарочитом применом народних мотива, цртање, лепо писање, певање и телесне вежбе по соколском систему. Овај Закон о основним школама примењиван је у Краљевини Југославији све до њене пропасти, до 1941. године.

На основу записника са седнице Учитељског већа бруске основне школе, одржаног 2. септембра 1931. године, у тој школској години радили су учитељи Спасић Риста, Радуловић Драгослав, Марјановић Даринка и Лазић Даринка. Из записника Учитељског већа, од 8. октобра 1932. године, видимо да се расправљало о распусту ученика за бербу. На основу актуелног Закона о основним школама, по којем се Краљевска банска управа, у овом случају Моравске бановине, овлашћује да може распустити ђаке сеоских основних школа за бербу 10 дана, и то од 17. па до 26. октобра ове године. Ово је учињено тим пре, што је иако се бруска основна школа третирала као варошка, имала много већи број сеоске деце. Тако је само 29 било из варошице Бруса, а чак 195 из села која сачињавају ову школску општину. Из напред наведеног, може се закључити да је у школској 1932/1933. години у школи било укупно 224 ученика.

Увидом у записник са Учитељског већа основне школе у Брусу, одржаног 10. септембра 1934. године, у овој школској години школа је имала укупно 284 ученика, или по разредима: у I разреду 100, II 74, III 65 и у IV разреду 45 ученика.

На основу учитељског календара за просту 1935. годину, видимо да су у нашој школи радили следећи учитељи: Миљковић Милутин, Марјановић Даринка, Лазић Даринка и Обрадовић Момир.

У наредној школској години (1935/1936) у бруској школи као учитељи раде Милутин Миљковић, који је био и управитељ школе, Селимир Миловановић, Љубинка Миловановић и Божица Давидовић, касније Вулетић, док је веронауку предавао свештеник Велимир Славковић.

Учитељ Милутим Миљковић рођен је 1905. године у Брусу. Ту је завршио основну школу, четири разреда Гимназије у Крушевцу, а Учитељску школу у Алексинцу. Службовао је у више места Србије, прво у селу Александровац код Ниша, затим у Лепенцу, па у Брусу, где је у два маха био и управитељ школе. Радио је и у Градској библиотеци, Културно-уметничком друштву „Копаоник“, Црвеном крсту и Соколском друштву. Пред Други светски рат, тачније 1938. године, из Бруса је био премештен у Кичево, у Македонији. Ту га је затекао рат, бива заробљен и у заробљеништву у Немачкој је дочекао крај рата. По повратку у Брус одмах се укључио у рад школе. Једно време после рата радио је у Рогавчини и Грчаку (Срез жупски). Из Грчака се поново враћа у бруску школу, где остаје до пензионисања, 1965. године.

На светосавској прослави, 27. јануара 1936. године, поред хора ученика школе, у програму је учествовао и хор грађана Бруса, под именом „Копаоник“. Управо, на примеру нашег учитеља Милутина Миљковића јасно се може уочити да су у међуратном периоду и други учитељи бруске основне школе узимали активно учешће у бројним културним, спортским и хуманитарним акцијама, и то не само у Брусу него и у околним сеоским насељима.

О школи у Брусу у Другом светском рату знамо веома мало. Радила је, свакако, у веома тешким условима, са мањим или већим прекидима. Присуство страних окупационих снага и ратна времена знатно су утицала на нередовност наставе. Иако није сачувана школска документација, може се претпоставити да се школа трудила да редовно врши упис ученика, и колико-толико очува континуитет у раду, како би по завршетку рата могла да настави што пре са нормалним радом, на опште задовољство својих ученика, њихових родитеља, па и самих учитеља.

После Другог светског рата школа поново почиње са радом. Био је то мукотрпан пут у обнављању старе школске зграде, школског инвентара, прикупљање ученика, па и просветних радника. Настава је из године у годину, не само нормализована, него и подизана на виши ниво. Само, сада је настава прилагођена новим друштвено-економским приликама и новом наставном плану и програму. Из школе је избачена веронаука, док се у школским предавањима све више примећивало идеолошко усмеравање образовања младих генерација у правцу новог комунистичког поретка и погледа на свет.

По ослобођењу, како је школа наставила са радом, тако су пристизали и први учитељи, који су постављени декретом Министарства просвете НР Србије. Послератни развој наше школе обележили су бројни учитељи, наставници, управитељи и директори, чија имена због ограниченог простора нисмо у могућности да наведемо. Њихова имена не могу бити заборављена јер су остала трајно забележена у летопису школе, али и у сећању њихових ученика.

После рата Основна школа је почела са радом у старој школској згради. Када је 16. септембра  1946. године у Брусу основана и Нижа гимназија, она је била смештена једно време у суседној згради Домаћичке школе, која је саграђена почетком XX века, трудом, радом и новцем жена Бруса. Ове две школе су извесно време радиле потпуно самостално. Школске 1947/1948. године, Нижа гимназија је смештена у згради фамилије Јеличић. Од 1. септембра 1955. године дошло је до спајања Основне школе и Ниже гимназије, које су од тада престале  да постоје као самосталне установе. Њиховим спајањем оне прерастају у осмогодишњу школу, која од тада ради као потпуна основна школа. Иначе, исте 1955. године Основна школа у Брусу добија име „Јован Јовановић Змај“, које са поносом носи и данас.

Наша школа је после рата активно учествовала и у покренутој кампањи за ликвидацију неписмености у Срезу копаоничком. Кампања је почела 1947. године, иако је каснила, ипак до 1948. године, на бројним течајевима за неписмене обухваћено је 725 неписмених особа, мада је било планирано да се обухвати чак 1300 лица. У почетку кампање, у новембру месецу, радило је 14 течајева, децембра 24, а почетком јануара 35 течајева. Само планом Основне школе у Брусу било је предвиђено формирање и рад 50 течајева, и то не само у Брусу већ и по већини села овога среза. Ради што успешнијег рада у борби за ликвидацију неписмености, формиране су среске и месне комисије. То указује са каквом се пажњом приступило борби за описмењавање локалног неписменог становништва.

Како је пролазило време, тако је и наша школа имала све већи број ученика. Школске 1949/1950. број ученика се готово удвостручио, тако да их је тада било 236. У наредној 1950/1951. години, школа има девет одељења и 280 ученика, а школске 1952/1953. године школа има 284 ученика и 11 наставника. Тада су се јавила два велика проблема, недостатак школског простора и стручног наставничког кадра. С обзиром на честе одласке наставника,  колектив је, ипак, успевао да редовно употпуњава свој састав, водећи притом рачуна да се стручно покрију сви предмети предвиђени наставним планом и програмом, прописаним од стране Министарства просвете НР Србије. Посебно је значајно да већ 50-их година прошлог века у нашу школу долазе први стручни кадрови, тј. дипломирани наставници за поједине предмете. Њихов број се из године у годину увећавао, па је веома брзо стручност у већини наставних предмета била у потпуности заступљена, а самим тим и квалитет наставе подигнут је на виши ниво.

Што се тиче школског простора, школа је радила у старој згради и у згради фамилије Јеличић. Од 1965. године, када је стара школска зграда срушена, бруска основна школа била је смештена само у згради породице Јеличић, радећи притом у две смене – преподневној и поподневној. Проблем недостатка простора озбиљније почиње да се решава од 1966. године, када је започета градња нове школске зграде. Започети објекат је завршен 1968. године. Исте године, већи део основне школе пресељава се у нову зграду, али је један део школе и даље остао у згради породице Јеличић. Новоподигнути објекат је садржао 12 учионица и грађен је искључиво за потребе бруске осмогодишње школе. Објекат је био саставни део зграде Гимназије (саграђена 1964. године), али је, ипак, за себе чинио засебну целину. После извесног времена, и овај простор постаје недовољан, па је 19. новембра 1977. године ударен камен темељац за даљу доградњу постојеће школске зграде. Већ наредне 1978. године, школа је добила нови дограђени простор, а 1980. године и фискултурну салу. Ипак, за кратко време и овај простор постаје тесан. Када је  1997. године у рад пуштен новоизграђени део са 8 учионица, наша школа је коначно, после дужег времена, решила проблем са недостатком школског простора. Следеће, 1998. године, саграђено је и функционално пространо школско игралиште, које је поред постојеће фискултурне сале, довело до стварања идеалних услова да се наши ученици масовно баве спортом. После решавања просторних проблема, школа све своје напоре усмерава ка побољшању квалитета наставног процеса у циљу осавремењавања образовно-васпитног рада.

Све до 1959. године нисмо имали Закон о основној школи већ се настава изводила према упутствима и наредбама из Министарства просвете НР Србије. Тек 1959. године донет је Закон о основној школи. По наставном плану и програму овог Закона о основним школама НР Србије учили су се следећи наставни предмети: матерњи језик, познавање природе и друштва, познавање природе (физика, хемија, биологија), математика, ОТО, познавање друштва (географија, историја, основи социјалистичког морала), страни језик, физичко и здравствено васпитање, ликовно васпитање, музичко васпитање и домаћинство.

Школске 1960/1961. године у бруској школи је основана Организација младих горана. Горани су иза себе оставили низ успешних акција, посебно у пошумљавању голети, које су крунисане бројним признањима и наградама. Данас су наши ученици посебно активни у еколошком покрету, а у циљу заштите животне средине.

У сврху побољшања стандарда ученика, у школи ради школска кухиња. Зграда је подигнута почетком XX века на простору бившег „Расадника“ за потребе Ниже пољопривредне школе. Осим више курсева из пољопривреде, ова школа није успела да заживи. Зато је постојећа зграда  реновирана за потребе бруске основне школе, у којој је данас смештена школска кухиња.

На простору општине Брус, у школској 1965/1966. године, дошло је до централизације основних школа. Тада су основној школи у Брусу припојене школе у Дренови, Ботуњи, Великој Грабовници, Лепенцу, Батоту, Кривој Реци и Осрецима.

У школама Србије 1991. године, после дужег времена, враћен је Свети Сава као школска слава. Тако је највећи син српског народа поново добио оно место које му с правом припада. Десет година касније (2001), у школу се враћа и веронаука као изборни предмет.

Поводом прославе 150 година постојања и рада основне школе у Брусу, 20. новембра 1998. године, министар Просвете у Влади Републике Србије Јово Тодоровић, уз присуство бројних гостију из културног и политичког живота Србије, Расинског округа и Општине Брус, открио је спомен-плочу постављену на старој црквеној згради, у којој је далеке 1848. године почела са радом прва школа у Брусу.

Бруска основна школа у својих сто педесет година постојања и рада, углавном је имала проблеме са недостатком стамбеног простора, донекле и кадровске проблеме, али никада није имала проблем са недостатком ученика. Међутим, у последњих двадесет година, школа се због лоших демографских процеса, у којима се нашла наша земља, суочава са наглим опадањем броја ученика. О томе нам посебно указују следећи подаци: на прослави 150 година постојања и рада, школа је имала 1500 ученика. Десет година касније, укупан број ученика је пао испод 1000, тачније на свега 999. У последњој деценији, број ученика перманентно опада. Тако данас, када славимо 170 година рада, школа укупно има свега 708 ученика. Податак који забрињава, јер за двадесет година број ученика се више него преполовио, са тенденцијом да ће се овај негативан тренд наставити и у годинама које следе.

У последњој деценији наша школа је годишње у просеку губила по 30 ученика. То јасно потврђују конкретни подаци из следећег графикона:

Данас је Основна школа „Јован Јовановић Змај“ конституисана као установа која се састоји из матичне школе у Брусу и осморазредних школа у Милентији, Осрецима, Кривој Реци и Батоту, као и четвороразредних школа у Великој Грабовници, Ботуњи, Игрошу, Лепенцу, Расју, Доњем Липовцу и Малој Врбници, које чине подручна одељења матичне школе у Брусу. Данас у нашој школи има 140 запослених, од тога 93 наставника, који изводе наставу у 54 одељења, са укупно 708 ученика.

У току свог постојања школа је постизала завидне резултате. За дугогодишњи рад више пута је похваљивана и награђивана. Носилац је бројних признања и одликовања.

Материјални услови, у којима школа данас ради, веома су скромни, јер њене потребе превазилазе финансијске могућности Општине. Због слабе техничке опремљености, већина кабинета у школи су ван функције. Међутим, и поред свега, настава се организује по свим принципима савремене наставе, док наставници настоје да доведу у склад традиционално и модерно.

На крају, можемо рећи да наша школа има богату и дуготрајну историју, иако се суочавала са бројним тешкоћама и изазовима. Бележила је сјајне резултате, бележи их и данас, и без сумње бележиће их и убудуће, остављајући за собом трајни траг у времену и простору, оправдавајући тако своје вековно постојање. Увек у тренду, у корак са новим стремљењима, уз очување старих вредности, школа наставља са радом, на општу радост садашњих, али и будућих генерација ученика, пoказујући да је с правом зову „БРУСКА ШКОЛА РАДОСТИ“ . . .