1. Koji fakultet ste završili i zašto ste ga izabrali?
Врло рано, још у основној школи, сам заволела физику и математику. У средњој школи сам исцрпно радила и много вежбала, а оно нешто што је превагнуло ка физици, је било моје одушевљење атомском и нуклеарном физиком. И тако. Одабрала сам на Природно-математичком факултету групу за физику.
Мислила сам да се физиком бавим на неки други, озбиљнији и дубљи начин, али живот ме је повео неким другим путем, те одох у учионицу . . .
2. Koliko dugo radite u školi?
Првог септембра 1981.године почела сам да радим у мојој гимназији у Куршумлији и тако до данас. У Змају сам од новембра 1993. Године. Пуних 26 година.
3. Uporedite rad sa decom,i upravljanje školskom ustanovom?
Позив просветног радника је просто мисија.Волим децу, волим своју професију. Сваки просветни радник оставља неки траг у души младог човека-свога ученика, па мислим да је то био случај и самном. Сматрала сам стога да је јако важно, да будем озбиљна, да ученику подарим оно што му следује, у сваком смислу те речи, пре свега знања, а потом и васпитања, јер ако то не учиним, озбиљно ћу га оштетити, како у знању, тако и у васпитању.
А мислим да на то немам право и да је то велики грех.
И ту је тачка.
Морам им пружити оно за шта смо задужена, у противном, оштетићу их у знању можда заувек. Мислим да сам у томе била поприлично успешна. Тако макар кажу.
Моја нова одлука је била, да своје дугогодишње искуство искористим и почнем са управљањем, драге ми школе.За сада успевам за сваки случај да изнађем најбоље решење. И бива баш тако. И даље сам пуно са децом. Врата моје канцеларије су широм отворена за њих.
Наравно велика је одговорност, па се није лако носити са тим. Али, мислим да је за сада то добро.
4. Da li Vam nedostaje rad sa decom?
Да, недостаје ми оне лепоте погледа младости, несташлука, љубави, осмеха, искрености, свега онога што са малим бићем поделим у сусрету наших погледа. Недостају ми те искрене, честите, благе окице жељне знања.
Наравно учионица је моја љубав, али сада сам овде и не гледам учионицу као одступницу.
5. Da li ste zadovoljni disciplinom u našoj školi?
Јесам, наравно. Мислим да је сада много боље раније.
Веома ми је драго што је ученицима и родитељима дата већа слобода у потраживању својих права, заштити ученика од сваке врсте насиља и дискриминације, што ученици могу више да исказују себе у раду и учењу, па су им постигнућа и већа
6. Šta biste istakli kao vrline a šta kao eventualne mane učenika i nastavnika u našoj školi?
Па поносна сам на цео колектив , који је одлучан у свом послу, који је аутономан, који има свој став, који иако ради у оскудним условима постиже најбоље резултате у округу, а можда и шире, упоређујући се са другим, по броју, нама сличним школама. Колектив који има душу за све. Такви су нам и ученици. Вредни, дружељубиви, хумани.
Не бих сада говорила о манама. Што-шта би се могло поправити.
7. Šta se, po Vašem mišljenju, najznačajnije dogodilo u proteklih godinu dana u našoj školi (od proslave 170. godina postojanja)?
Наша општина, нема много средстава, за опремање школа наставним средствима, али то се не одражава на нас. Ми смо реновирали скоро сва издвојена одељења у деловима, опремили два кабинета за информатику, увели ЕС дневники опремили свих 50 одељења лаптоповима и рачунарима…. Ове године смо имали преко 30 ученика који су учествовали на државним такмичењима. Имали првака из физике и математике, друго место из хемије и у атлетици…Па зар то није за понос.
Резултати на завршном су нам били ове године бољи него претходних.
8. Koji su Vaši planovi u daljem rukovođenju školom?
Значајно би било да што пре реализујемо пројекте санације за школе у Лепенцу, Милентији и Брусу. Да пратим и даље своје ђаке и наставнике и омогућим им успешност у раду. Да омогућим опстанак једне безбедне, мирне школе, школе без насиља, где цвета другарство, ори се песма, радост . . .
